Mjerni opseg | HNO3: 0~25,00% |
H2SO4: 0~25,00% \ 92%~100% | |
HCL: 0~20,00% \ 25~40,00)% | |
NaOH: 0~15,00% \ 20~40,00)% | |
Preciznost | ±2%FS |
Rezolucija | 0,01% |
Ponovljivost | <1% |
Senzori temperature | Pt1000 et |
Raspon temperaturne kompenzacije | 0~100℃ |
Izlaz | 4-20mA, RS485 (opciono) |
Alarmni relej | 2 normalno otvorena kontakta su opciona, AC220V 3A /DC30V 3A |
Napajanje | AC(85~265) V Frekvencija (45~65)Hz |
Snaga | ≤15W |
Ukupna dimenzija | 144 mm×144 mm×104 mm;Veličina rupe: 138 mm×138 mm |
Težina | 0,64 kg |
Nivo zaštite | IP65 |
U čistoj vodi, mali dio molekula gubi jedan vodonik iz H2O strukture, u procesu koji se naziva disocijacija.Voda stoga sadrži mali broj vodikovih jona, H+, i zaostalih hidroksilnih jona, OH-.
Postoji ravnoteža između konstantnog formiranja i disocijacije malog procenta molekula vode.
Vodikovi joni (OH-) u vodi se spajaju s drugim molekulima vode kako bi formirali hidronij ione, H3O+ ione, koji se češće i jednostavnije nazivaju vodikovi joni.Pošto su ovi hidroksilni i hidronijum joni u ravnoteži, rastvor nije ni kisel ni alkalan.
Kiselina je supstanca koja daje ione vodika u rastvor, dok je baza ili lužina ona koja preuzima ione vodonika.
Sve tvari koje sadrže vodik nisu kisele jer vodik mora biti prisutan u stanju koje se lako oslobađa, za razliku od većine organskih spojeva koji vrlo čvrsto vežu vodik za atome ugljika.pH tako pomaže da se kvantifikuje jačina kiseline pokazujući koliko jona vodika oslobađa u rastvor.
Hlorovodonična kiselina je jaka kiselina jer je ionska veza između vodika i kloridnih jona polarna koja se lako otapa u vodi, stvarajući mnogo vodikovih jona i čineći otopinu jako kiselom.Zbog toga ima veoma nizak pH.Ova vrsta disocijacije u vodi je takođe veoma povoljna u smislu energetskog dobitka, zbog čega se dešava tako lako.
Slabe kiseline su jedinjenja koja doniraju vodonik, ali ne baš lako, kao što su neke organske kiseline.Sirćetna kiselina, koja se nalazi u octu, na primjer, sadrži mnogo vodika, ali u grupi karboksilnih kiselina, koja je drži u kovalentnim ili nepolarnim vezama.
Kao rezultat, samo jedan od vodonika može napustiti molekulu, a čak i tako, nema mnogo stabilnosti koja se postiže doniranjem.
Baza ili alkalije prihvataju ione vodika, a kada se dodaju vodi, upijaju vodonikove ione nastale disocijacijom vode tako da se ravnoteža pomera u korist koncentracije hidroksilnih jona, čineći rastvor alkalnom ili baznom.
Primjer uobičajene baze je natrijum hidroksid, ili lužina, koja se koristi u izradi sapuna.Kada su kiselina i alkalija prisutne u potpuno jednakim molarnim koncentracijama, vodikovi i hidroksilni ioni lako reagiraju jedni s drugima, stvarajući sol i vodu, u reakciji koja se naziva neutralizacija.